Годинама, десетљећима и вијековима Дабром су ходиле црне мараме… Сокацима, сузама натопљеним, ишле су ка сеоском гробљу црне кикље мајки и сестара…
Мјештани ове насеобине разбацане на питомој заравни поред Санског Моста испраћали су, за свих тих времена, на стотине, хиљаде јунака и шерета, мало и добро знаних сељана… Али од сахране три брата, сина Митра Поповића, црњих и тежих у Дабру није било.
Никола је завршио студије и почео радити у Сарајеву. Иако није морао, јер је од рата и страхота које су касније дошле имао пуно прилика за безбрижан живот, Никола се први дохватио пушке. Своје у селу и народ коме је припадао није хтио ни по коју цијену издати, ни обрукати образ оца Митра… За Видовдан прве ратне године, двадасетдеветогодишњи Никола гине од непријатељског снајпера на пробоју коридора код Кладара, недалеко од Модриче… Седам дана оцу Митру нико то није јавио…
Четири године касније опет црни барјак на кући Митра Поповића. На бихаћком ратишту, недалеко од Грдановаца, другог му сина Мирослава погађа гелер од гранате испаљене са једног од положаја муслиманских војника на падинама Грмеча…
Трећи му син Василије чекао је Мирослава да заједно пођу кући. Није га дочекао… И он гине…
Никола, Мирослав и Василије…
Данас у Дабру три хумке и ријечи захвалне дједовине… И сузе оца Митра Поповића… Мајка Стоја их и нема. Све их је већ давно исплакала…
“Боље би било да сам и ја сам са њима погин’о… Али живјети се мора… Због својих унука и праунука… Због успомена на Николу, Мирослава и Василија, које им желим даривати, како би што више цијенили родни грунт и српску земљу којој су моји јунаци даривали животе”, говори Митар.
У Дабру данас 150 димова и исто толико чељади. За све чешћих сахрана, дупло их је више.
“И ратни другови мојих синова расули се по свијету. Што су год старији све рјеђе долазе. Окренули се свако својим мукама… А када би првих повратних година њих угледао видио бих и Николу, Мирослава и Василија”, заплака Митар.
У новој згради основне школе у Дабру, коју су подигли они што су покрали или актуелним језиком “имплементатори” и у овом селу “опрали” милијарде марака новчане помоћи намијењене несрећницима ратом разорене земље, нема ученика.
“Због политике која се према Србима у федералном дијелу државе води, у Дабру више никада неће бити ученика. Јер готово 80 посто српских повратника је старије од 60 година… Стога су бошњачки политичари планирали да у основној школи у Дабру отворе центар за наркомане или умно болесне. Дакле они који за своје потезе ником не одговарају… Ништа нам више не улијева наду да ће бити добро. Срба у санској општини, за десетак-двадесетак година више неће ни бити”, разочарано ће комшија им Милан Црномарковић.
И да Срба у Дабру и санској општини не буде, остаће хумке Николе, Василија и Мирослава Поповића… И приче о њиховој херојској погибији… Остаће и грунт подгрмечке, српске земље… И сјећање на “жртве које ће бити очовјечене, а не жртве које би могле остати само бројке и ништа више”. Које ће, како каже књижевник Зоран Костић, “опјеваоци уткати у стихове” и испричати у књигама које се посвјећују великим и светим, знаним и незнаним, углавном обичним људима… Попут Митрових синова, Николе, Мирослава и Василија.