“Све што сам имала суза исплакала сам их. А и како не бих када сам за отаџбину и слободу српског народа дала два сина и супруга. Анђелко је био 1967. годиште, Ристо 1972, а супруг Живко 1942. годиште. Сва тројица су оставили животе на бранику Републике Српске. Сва тројица су од срца мајке и супруге отргли по дио душе… Данас кад им гледам слике, а ништа више од њих и немам, гушим се, али сузе нема… Али живјети се мора”, уздише старица Јелисавка Тодоровић из брчанског предграђа Грбавица.
Анђелко, Ристо и Живко скончали су животе српских јунака за само десетак сати. И то на положају у Пљоштарама код Брчког, седмог октобарског дана 1992. године. Као припадник Прве брчанске бригаде прво гине Живко. Само мало касније гине и Ристо. Када је чуо да му је отац рањен, а испоставило се касније да је он тада већ био мртав, Анђелко је кренуо да га извуче… Упао је у окружење… Ни по коју цијену није хтио жив у руке непријатеља. Активирао је бомбу и убио се.
“Анђелко, мој анђео, радио је прије рата у “Интерплету” и Аустрији. Када је код нас почео рат ни тренутка није чекао. Одмах је кренуо пут родног краја. Дошао је да, заједно са својим комшијама и пријатељима, брани своје, да брани дједовину од својих комшија муслимана и Хрвата. Увијек ми је говорио: “Мајко и ако погинем, знам да гинем за своју земљу.” Једино чега се, грдне моје ране, плашио, било је заробљавање. Никада му није ни пало на памет да жив дође у руке крвника”, брише сузе Јелисавка.
Све зло Србима Брчког донијели су њихове, до пред рат, комшије, а у рату непријатељи. Тако је то, уосталом, било и у Посавини.
“Вјеровали смо нашим комшијама Бог им не д’о. А они? Да нам не дођоше борци Шеснаесте крајишке бригаде из Бањалуке, ко зна да ли би ико од нас сељана и преживио. Да српских бораца није било и на овим просторима би се поновила прича од прије педесетак година, када је усташко-муслиманска кама и овдје пресуђивала Србима. И то свима одреда”, наставља Јелисавка.
Три гроба Тодоровића ископана су у једном дану. И сва три заливена сузом мајке и супруге Јелисавке. Само она зна како је то све могла преживјети. И издржати. И бити и опстати на вјетрометини живота.
“Душмани нису дали ни да раке ископамо. Да их сахранимо на миру и како то ‘оће Свевишњи. Сјећам се, копамо раке, а гранате падају око нас. По гробљу. Једва смо их успјели сахранити и свијећу запалити за покој њихове велике душе”, на крају каже Јелисавка.
Два сина и супруга Јелисавки нико и ничим не може надокнадити. Уз ријечи утјехе бројних пријатеља, рођака и ратних другова Јелисавки је остало и велико признање. На зиду у трошној кући брчанског предграђа Грбавица, међу давно пожутјелим сликама, посебно мјесто заузима Орден Милоша Обилића, који јој је прије осам година уручен указом тадашњег предсједника Републике Српске Драгана Чавића. Утјеха мајци херојини су и син Бошко и супруга му Славица те посебно седамнаестогодишњи унук Стефан и три године старија унука Андријана, који живе у Шведској и који Јелисавку никада не заборављају. А и како би?