Мало је знано да је село Чемерно и његова околина током посљедњег рата, односно дивљања муслимана овог дијела Босне изгубило 55 сељана. Углавном су то цивили који су уморени и умрли на невиђеним мукама. И то само зато што су били Срби и добре комшије.
Међу њима је и породица Вукашина и Стаке Дамјановић. Двоје ових добрих људи са својима живјели су срећно у Подлуговима. Имали су свега у изобиљу. И све су то стекли својим радом. Дамјановићи су први возили џипове, бавили се пословима који другима ни на крај памети тада нису долазили, радили даноноћно… Отимали се недобру и увијек успијевали бити први и најбољи у свом крају.
“Мајка Стака вратила се из Подлугова у Чемерно пошто јој је супруг Вукашин умро у марту 1992. године. Била је вриједна, честита, цијењена и поштована од свих који су је познавали. И од многих муслимана који су нам касније дошли главе. Када се вратила у родно село бавила се сточарством и пољопривредом. Радила као и увијек… А онда? Онда је дошао онај кобни јунски дан прве ратне године. Тада су душмани напали наше село. Мајка је узела ловачку пушку и почела да брани несрећне сељане које су муслимани већ почели убијати. Бранила је и себе. Двојицу муслимана је у тој борби и смакла. Потврдили су то и сами муслимани… И када је дошла, замало, до спаса, покосио ју је непријатељски рафал. Остала је вјечно на стражи надомак свога Чемерна”, прича ово Јован Дамјановић, поносан на своју мајку Стаку, прву жену борца, која је са пушком у руци бранила своје.
Истог дана скончао је и Јовин брат Здравко, прије рата отправник возова. Мучили су га и уморили. И извадили му очи… Стравично…
Двадесетдеветог августа 1992. године у сачекуши гине и Јанко, други Јовин брат.
“Био је наш понос. У рату је био помоћник командира чете. Обучавао је војнике и био узор свима. Био је увијек тамо гдје се борило”, наставља своју причу Јован Дамјановић, истичући да зла судбина није заобишла ни другу жену, мајку Спасу Дамјановић, те њене двије кћери Раденку и Ранку и брата им Лазара.
“Раденка и Ранка, могло би се рећи, биле су српски борци, иако пушку нису носиле. Јер, биле су увијек тао гдје је требало пружити помоћ борцима, рањеницима и несрећном народу. Спасу су убили кад и све друге сељане у Чемерну, а Лазар је уморен двадесетак дана касније… Поносан сам на све њих. Поносан сам што је Чемерно било и остало село бунта, отпора, пркоса и српског поноса. Доживјели смо страшну голготу. Настрадали смо као мало ко. Скупо смо платили слободу. Изгубили смо ама баш све. Они који су остали живи данас покушавају наставити тамо гдје нам је рат пресјекао животне путеве”, на крају ће Јован Дамјановић, који са четворо дјеце (супруга умрла недавно) живи и ради на Сокоцу. Од његових жива је и сестра Неда. Удата је и са мужем и двоје дјеце свила је гнијездо у Бијељини. Ту је и снаха Зора, добра жена, која са сином Срђаном живи у Зворнику, и која пати још и за братом Велимиром Пантићем, који је 31. маја 1994. године погинуо у борбама код Средњег. Имао је тада тридесет и двије године.
Посмртни остаци Дамјановића ексхумирани су из гробница у Чемерну и данас почивају у миру божијем на Војничком гробљу на Сокоцу.