У Сводни под Козаром, у новиградској општини, три сузе отргнуте од срца. Бранећи своју земљу и свој народ, а заправо борећи се за данашњу Републику Српску мајка Крстина Марчета остала је у рату без три сина – Душана, који је већ прве ратне године погинуо на западнославонском ратишту, те Бору и Драгу, који су 1993. године погинули у борбама на Сувој Међи. Преносећи текст “Крајишких новина” писан руком ратника и репортера, желимо указати на још једану крваву страницу још крвавије историје српског народа.
Крстинино прво дијете, син Душан, дуго година, као уосталом и безброј његових сународника подно Козаре, радио је у Ријеци. Са избијањем рата или можда боље рећи првим данима који су већ најављивали паљевине, мирис барута и црне мараме, Душан је постао борац прослављене Шестнаесте бригаде, у чије редове је ступио половином септембра. Ни 15 дана није провео у борбама са Туђмановим бојовницима, а већ је погинуо. И то херојски како то чине јунаци са Козаре. Смртно је погођен непријатељским снајпером. На сахрани на гробљу у родном селу брат Боро је поручио да ће га осветити.
А тај Боро, понос Марчета и цијелог краја, добровољно је отишао међу српске јунаке. Боро је постао добровољац и јунак ријешен да брани родну груду и освети братов гроб. Да се добровољно јави, одлучио је пошто је сазнао да му брат Драго намјерава отићи међу српске борце. Њега је Боро избацио из добровољаца, у коме је и сам остао. Тако је Драго отишао да ради у истој фирми у којој је радио прије рата, а Боро кренуо на прве борбене линије и то, као и покојни Душан, на западнославонском ратишту. Своје прве пола ратне године провео је на истим задацима у источној Славонији да би се потом, заједно са саборцима, преселио на ратишта у западнокрајишком дијелу Републике Српске. Повратком из источне Славоније Боро постаје борац, односно припадник Прве новиградске бригаде. Након првих борби на Сувој Међи, Боро са јединицом одлази на ратиште у околину Добоја, гдје се бори заједно са братом Драгом, који се, у међувремену, вратио из иностранства и као добровољац прикључио српским борцима из новиградске бригаде.
Једанаестог јануарског дана 1993. године на Сувој Међи гину Крстинини синови Боро и Драго.
Драго је, наиме, у жестоким борбама са припадницима муслиманског Петог корпуса, у којима је погинуло више од 50 српских бораца, био тешко рањен. Неколико дана касније нађен је мртав. Причају да се највероватније сам убио само да не би жив непријатељу пао у руке. Погинуо је тада Боро.
Мајка је могла вјеровати и у срцу скрити бол за једним, али не и за сва три сина.
Само је Крстина све то могла да издржи. Могла је да прича новинарима о својим синовима, српским јунацима. Могла је да се одазове сваком позиву како би причала о борби српског народа за своју земљу и о својим синовима који су у тој борби крвавим словима исписали најсветлије странице новије историје српског народа у БиХ.
За храброст и јунаштво какво краси само највеће предсједник Републике Српске одликовао је Душана и Драгу Медаљом заслуга за народ, а Бору Марчету Медаљом хероја Милана Тепића. Тада шездесетшестогодишњој мајци Крстини уручен је Орден Милоша Обилића.
Све ово само је наставак једне сурове приче која је почела да се прича још половином 1941. године када су усташе и њихове домаће слуге Поткозарјем махали ножем, маљем, те клали и убијали све што је било српско и православно. Јесте да се историја понавља, али је истина и то да и у поновљеној историји увијек има јунака попут Душана, Боре и Драге, синова Крстине Марчета из села Сводна у новиградској општини.
Старица је скончала са великим болом у души. Срце јој то није могло издржати… У родном селу остао је још само Зоран. Остао је да се огњиште не угаси.