Први од њих, тридесетједногодишњи Боро, изгубио је живот 17. јула 1992. Са јединицом и својим ратним друговима налазио се на положају у рејону Шадићи. Бранио је родно огњиште и ништа више. Одједном је пао покошен. Погодио га је непријатељски снајперски метак.
Само пет мјесеци касније породици Лазаревић стиже још тужнија вијест. У само једном дану Милеви и Влади убијена су још два сина, двадесетшестогодишњи Станко и три године старији Саво.
Саво је умро у болници у Милићима због рана које је задобио када је са групом војника упао у непријатељску засједу. Тог истог дана, дакле 23. децембра 1992. године, живот је изгубио и Станко Лазаревић. Догодило се то на локалитету Цикотска ријека и то када је ишао на редовну смјену на борбеној линији.
У међувремену старина Владо Лазаревић је умро остављајући иза себе уцвиљену супругу Милеву, која уз муку и чемер преживљава губитак својих соколова.
Посмртни остаци Боре, Саве и Станнка Лазаревића почивају у миру божијем на Војничком гробљу у Власеници.