Ни најстарији становници Горњих Велешића, али и бројних насеобина у његовом окружењу, не памте злочин који је 8. јула 1992. године снашао породицу Ристовић. О њему су, што је тада било за неповјеровати, до у детаље у сасвим непристрасно писали и сарајевски медији, упозоравајући да је “злочин у Велешићима имао далекосежне посљедице, прије свега када је ријеч о убрзаном исељавању Срба из тога дијела Сарајева”.
Владо Мркић, угледни сарајевски новинар, писао је како је “тога дана, на звјерски начин уморено шест људи и то у по бијела дана за столом, за којим су сједили и, по посљедњи пут, заједно ручали”.
Судбина и убице су хтјели да тога дана истовремено скончају шездесетједногодишња Радосава Ристовић, њени синови Перо и Обрен, њихова сестра боса, затим четрнаестогодишњи дјечак Данило, те Мила Ристовић.
Пуцање на људе који су сједили за софром и један од највећих злочина над Србима прве ратне године извршила су, како је тада писало и у саопштењу истражних органа “тројица неидентификованих убица који су у Велешиће дошли нерегистрованим аутомобилом, на којем су биле ознаке ТО.”
Коме су сметали Ристовићи, честита породица чији су коријени у овом сарајевском крају стари више стотина година? Коме је сметао честити човјек Перо Ристовић, народни посланик? Коме је сметао његов брат Обрен, који се бавио пољопривредом? Коме је сметала њихова тешко болесна и непокретна мајка Радосава? Коме је сметала Боса, Перина и Обренова сестра? Коме је сметао прелијепи дјечак Данило? На ова питања могли би да одговоре само џелати и људи без ума. Убице помућеног разума.
У свједочењу пред полицијом исказе су, послије покоља, дали и муслимани, истичући да такав злочин никада прије нису видјели. Мушан Баловић тада је изјавио да му је “било тешко”, јер је “са њима одрастао”.
“Оно што сам видио било је ужасно. Посебно су ме ганула мртва тијела дјечака Данила и непокретне баке, којој су ноге биле израшетане рафалима”, свједочио је тада комшија Ристовићевих, Мушан Баловић.
Истражитељи су се тада сложили у томе да Ристовиће ипак нису умориле њихове комшије.
“Као да је неко пратио да ли су сви унутра, како би их касније све редом могли рафалима покосити. Срби су тада били без оружја, које је одузето чак и од оних којих су, претходних мјесеци, са муслиманима били заједно на стражама. Све српске куће у Горњим Велешићима, још прије убиства Ристовића, претресене су, а некако у исто вријеме изгорјела су имања српских породица Буха, Николићи и Марићи”, писали су тада сарајевски “Дани”.
“Сви надлежни органи врше интензивну потрагу за починиоцима злочина и у најскорије вријеме могу се очекивати конкретни резултати потраге, о чему ће јавност бити одмах обавјештена. Без обзира на мотиве, националност и вјерску припадност извршилаца овог недјела, оно је директно усмјерено против суживота и на линији је оних снага које желе да угрозе основе нашег система. Увјеравамо домаћу и свјетску јавност, а посебно грађане српске националности, да ће државни органи заштитити њихову личну и имовинску сигурност и то свим мјерама које им стоје на располагању”, писало је тада у саопштењу којег су потписали тадашњи министар унутрашњих послова Јусуф Пушина и министар одбране Јерко Доко.
Није сигурно да ли би се данас посрамили, покајали или бар нешто, што приличи људима, урадили, да се макар подсјете на извјештај о злочину којег су тада потписали, а због којег више нико и не мисли одговарати.