И Подрињем је испричана прича о страдању српског народа током протеклог рата. Једна од њих је и она о несрећи која је задесила породицу Симић из братуначког села Полом, прелијепог мјеста уз саму обалу вјечно немирне Дрине.
Три сина Љубинке и супруга јој Драге Симића, који је скончао још 1984. године, Љубиша, Ненад и Митар погинули су већ прве двије ратне године.
Љубиша који је рођен 1972. године, радио је као грађевински радник у Новом Саду. Одмах по почетку рата мобилисан је, да би само мјесец дана касније, 15. маја 1992. године, погинуо на локалитету Глогова. На путу према Коњевић Пољу групу српских бораца напали су ратници Насера Орића. Тога дана уморен је и Љубишин брат Ненад. Био је девет година старији од њега. Исто као и Љубиша, и Ненад је био грађевинца, само што је он радио у Београду. Тога дана погинуо је и њихов ратни друг Милисав Јокић.
Некако у исто вријеме кад и остала браћа и трећи брат Митар Симић постаје српски борац. Био је и најстарији од њих. Рођен је 1959. године. И он је био грађевинац и прије рата је радио у Новом Саду. Приликом напада непријатељских јединица на Горњи Полом, гдје су Симићи имали породичну кућу, одакле друго него из правца Сребренице, гине и Митар Симић. Догодило се то 2. фебруарског дана ратне 1993. године.
Ниједан од браће Симић није био ожењен.
Митар је сахрањен у Полому, док су у Горњем Полому сахрањени Љубиша и Ненад.
У кући Симића, на обали Дрине, остали су једино Љубишин, Ненадов и Митров брат Ђуро са сином Љубомиром.