Могла би Душанка Зец данима причати о својој несрећи. О данима рата, али и годинама које су дошле послије. О послијератном времену које јој никада није дало мира. Кад не би причала о погибији синова, онда би говорила о свом супругу Милету. Када би и о њима постојала прича, онда би на ред долазило безброј других проблема, углавном оних који иду уз имена мајки које су у рату изгубиле све што су имале – и чељад и куће и дједовину и будућност.
Син Ђорђе погинуо јој је први. Запослен, прије рата, на жељезници, био је, као и многи његови другови, борац Војске Републике Српске. Негдје код Баштре, села у коме се родио, у обављању стражарске дужности смртоносно је погођен. Убили су га припадници Петог корпуса Армије БиХ. 27. мајског дана 1992. године. Иза сина Ђорђа несрећној мајци остала је само хумка и успомене које никада неће изблиједити.
Други, само годину дана старији, син Грујица, гине три мјесеца касније. Био је у извиђању. Убијен је из засједе на локалитету Ћорковача. И он је скончао од стране припадника војске којом је тада командовао муслимански бригадир Рамиз Дрековић. Било је то у другој половини августа прве ратне године. Мајци Душанки, иза сина Грујице, остало је, двоје његове дјеце, двоје унучади који су јој данас једина утјеха.
Душанкин супруг Миле много касније прикључио се борби за одбрану родних огњишта и дједовине. Било је то у јулу 1995. године. Одмах у зиму, исте године, отишао је да обиђе кућу у селу. Муслимани су некако у исто вријеме напали село. Ту се Милету губи сваки траг. Пронађен је неколико година касније и сахрањен у гробљу “Јабланица” у Новом Граду, у граду у коме и данас, у трошној дворишној кућици, живе његова супруга Душанка и син јој Вељко, једино мушко чељаде у овој несрећној породици.
Оба сина, и Ђорђе и Грујица, заједно са њиховим ратним другом Милорадом Лончином, данас почивају у миру божијем на православном гробљу у селу Глобна, у крупској општини.