Старица Јела Ђуричић, која је 2015. године преминула и сахрањена на Војничком спомен-гробљу у Сокоцу, у рату је изгубила супруга Борка, те синове Милана и Миломира. Борко је погинуо 16. септембра 1992. године у Вогошћи, Миломир је погинуо мјесец дана касније такође у Вогошћу, док је Милан погинуо 15. октобра 1993. године на Мојмилу код Сарајева. Сва тројица су били припадници Војске Републике Српске.
Неуморни човјек и велики родољуб Душан Марић описао је погибије тројице Ђуричића.
Борко је погинуо на отвореном простору недалеко од бензинске пумпе у Вогошћи. Покушао је да помогне једном рањеном војнику. Погодио га је распрскавајући метак, испаљен са оближњих муслиманских положаја. Погодио га је у груди… Пребачен је у болницу у Блажуј. Послије указане помоћи упућен је у Војну болницу у Палама. На путу до паљанске болнице је издахнуо.
Душан даље пише како су “јединице Војске Републике Српске из Вогошће кренуле у напад на муслиманске положаје са намјером да непријатеља одбију према Кобиљој глави”. Негдје око 11 часова тога 19. октобра 1992. године бива рањен командир Миломирове чете Витко Шкипина. Миломир је потрчао рањенику и са његовим сином Крстом покушао да га извуче са мјеста тешког рањавања. Док су носили Витка два метка, испаљена са непријатељских, муслиманских положаја, погодила су Миломира. Стриц Лука и рођак му Томислав Ђуричић извукли су рањеног Миломира до заклона, али је он већ био мртав.
Оно чега су се Ђуричићи прибојавали, пише Душан, ипак се догодило 15. октобра 1993. године. У Озренској улици на Врацама, поред Сарајева, у ров, у којем је Милан обављао стражарску дужност, муслимани су убацили бомбу. Тешко рањеног саборци су га извукли из рова и пребацили до болнице у Касиндолу. Иако је оперисан и учињено је све да се не догоди зло, Милану није било спаса.
Све храбрости личе једна другој, али због јунаштва којег је показао у борби за свој народ и Републику Српску предсједник Републике Српске Радован Караџић одликовао је Миломира Ђуричића “Орденом Милоша Обилића”.