У лијепо уређеној кући пуној свега и свачега лијепог, у срцу Скелана, старица Милева, кћерка јој Слађана и Данијела, Јована и Јана, три прелијепе бакине унучице. Ту је прича о трагичној судбини породице у којој су, већ на почетку живота, угашени животи два сина и супруга, односно два брата и оца. Њих тројицу су муслимани Сребренице под командом, кога другог до Насера Орића, уморили током њихових напада на српску земљу Скелана, одмах прве ратне године.
Старица Милева и кћерка јој Слађана сломљене су ратним болом, али и великом неправдом према Слађанином супругу који без иједног ваљаног разлога за ратни злочин чами у затвору, очекујући коначну пресуду међународних протектора, који су у ову земљу дошли да суде само једном народу.
Мука не бира. Узима редом све и скупо наплаћује данак, посебно породицама које су цијели свој вијек биле више него честите и узор многима, и то у свему.
На мјесном гробљу у Скеланима гранитни споменик са именима Милевиног супруга Милисава, рођеног 1947. године, те синова Мирослава, рођеног 1972, и двије године млађег Драгослава.
Тридесетог јунског дана 1992. године, на дан погибије у Брежанима изнад Јадра, Милисав је имао 45 година. Убијен је у рову. Скончао је приликом напада муслиманских војника из Сребренице.
Двадесетогодишњег Мирослава и осамнаестогодишњег Милисава сребренички муслимани убили су у селу.
Тридесет и три споменика у Брежанима подигнута су убијеним у само једном дану. И опет нико и никада није одговараао за зло које је починио на овом грунту српске земље.
Можда би бол родбине, пријатеља, сабораца и познаника уморених и убијених била мања или мање болна да су Орић и његови војници одговарали за зло које су починили. Овако…