Он, Бранко Бардак, из Лијешћа код Брода, био је честит и човјек од образа. Угледан, вриједан и стручан у свом послу. Имао је свој приватан бизнис. Израђивао је лежајеве који су били врло тражени у индустрији. Био је човјек каквог би свако пожелио имати за пријатеља.
Она, Душанка, била је супруга Бранкова. Брак какав се само пожељети могао. Једноставно, били су једни за друго.
А онда? Онда дођоше душмани. Било је то 17. августовског дана 1992. године. Пљачкају све што је било у кући, а потом их обоје кољу на кућном прагу. Исту судбину доживјела је и Милева Марчико, Душанкина мајка. Ни овај, као уосталом и безброј других злочина у Посавини, није процесуиран. Нико не зна ни ко је угасио животе Бардакових. Претпоставља се, а то је најжалосније, што једни веле како су то починили бојовници из Хрватске, док други тврде како су Бардакове и старицу Милеву Марчико звјерски умориле комшије им муслимани. Да правосуђе уради бар нешто било би макар мало лакше.
Одмах послије злочина мртва тијела однесена су и покопана у једну од масовних гробница код Брода.