Отац Јово је имао 72 године, син му Милан 42, други син Петар три године мање, док је Васо имао 34 године, када су их душмани, припадници хрватско-муслиманских снага из Брода и околине, али и из Хрватске, на звјерски начин уморили у Сијековцу. И то на кућном прагу.
Непријатељи су све њих извели из подрума, у који су се били сакрили како би спасли живот. Али за душмане ништа људско није вриједно. Чак ни живот невиних људи.
– Мога Јову држала сам за руку када нам је пришао један од џелата. Ништа није говорио. Из очију му се видјела мржња и жеља за убијањем. Извадио је пиштољ. Прислонио на чело и хладнокрвно убио Јову. И остала тројица скончала су на исти начин. Поубијали су их све редом, а да ни оком нису трепнули. Урадили су то са поносом какав се може видјети само на лицу злочинаца а онда и нељуди, сјећа се мајка и супруга Миља.
Миљу нису убили јер тога дана жене Сијековца нису биле на нишану. Убили би они сигурно и трећег Миљиног сина Бранислава, али он се спасао тако што је, по наредби једног од припадника Хрватског вијећа одбране, њиховим колима одвезао до болнице у Броду неког њиховог рањеног бојовника. То му је и спасло живот.
Тога 26. дана марта 1992. године, у Сијековцу је убијено девет Срба, мјештана овог села мученика.