Недалеко од Брода, у Сијековцу, припадници муслиманско-хрватских паравојних формација и регуларних јединица Збора народне гарде на звјерски начин убили су само српске цивиле. Злочин се догодио 26. мартовског дана 1992. године.
“Извукли су нас из подрума у који смо се сакрили. Мајку Младенку и мене нису убили, али су зато уморили ми оца Луку те браћу Жељка и Драгана. Мајчино срце није издржао. И она је нешто касније умрла. Очеве кости пронашао сам, а посмртне остатке браће још нисам, прича и уздише Саша Милошевић, који је 1992. године имао тек девет година.
Тога дана припадници 108. бригаде Хрватског вијећа одбране и Прве кажњеничке бојне, коју је предвовио Нијаз Чаушевић Медо, уморили су у овом селу све што је остало на кућном прагу, док је насеобина сравњена са земљом.
“Злочин у Сијековцу био је прво страдање Срба и то још док рат није био ни почео. За злочин почињен над невиним људимо нико није одговарао. Иако постоји безброј доказа, видео-записа, докумената и изјава свједока, злочин у Сијековцу, није процесуиран”, огорчен је Марко Грабовац из Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Брод, које су, у Посавини, починили припадници паравојних муслиманско-хрватских формација и регуларне јединице Збора народне гарде из Хрватске.