Ма колико се тврдило да је то био само један од бројних случајева, смрт Пере Којића, доброг старине из Дервенте, ипак је била нешто друго. Наиме, на лијечењу у Славонском Броду, гдје је стигао поткрај 1991. године, када је, дакле, већ почео да бјесни рат у западној Славонији, Перо је лијековима убијен. Многи ће данас рећи како му је давана погрешна терапија само да се човјек жив не врати својима у Дервенту.
“И када сам очекивала да ће то бити једина жалост која ће ме снаћи, догодило се јођ веће зло. Догодиле су се погибије које сам једва преживјела. Прво сам изгубила једног, а онда и другог брата. Оба су скончала на начин како гину јунаци ријешени да до задње капи крви бране дједовину и родну груду. Да бране свој народ”, прича данас Нада Којић, која са мајком Персом, те прелијепим кћеркицама Анђелом и Александром живи у Великој Сочаници.
Њеног брата Недељка, који је тада имао 31 годину, на Бабином брду, гдје му је била кућа, заробљавају непријатељски војници, дакле муслимани и Хрвати заједно, који су добро познавали породицу Којић, али и бројне друге српске фамилије које су живјеле у њиховом окружењу и којима су биле комшије. Догодило се то 10. јула 1992. године.
“Све до 20. августа био је жив. Био је сав у завојима. Мучили су га и једни и други. И муслимани и Хрвати. Зна се добро да су били из породица Мемића и Врбата. Лежао је у соби дервентског Дома здравља заједно са Драгом Марјановићем. Тога 20. августовског дана у три сата ујутру извели су га из болнице и повели у правцу ријеке Саве. Веле да су пјевали `Оде Којић преко Саве и то без главе`… Уморили су га и бацили у Саву. Још га нисам пронашла”, уздише Нада Којић.
Кобно је било и за Анђелка, другог Нединог брата. Кренуо је 10. јула 1992. године у јуриш на непријатељске ровове. О Недељку ништа није знао. Ни да је заробљен, ни ко га је и гдје заробио. Борио се са непријатељем, у његовим рововима. Тачно оног дана када је Недељко изведен из болнице и кренуо ка обалама Саве на свој пут без повратка, Анђелко бива рањен. Није преживио.
“За мене више није било живота. За мене живот више није имао смисла. Када су ме многи од тога одвраћали, кренула сам са пушком међу своје борце. Кренула сам у борбу да погинем, али ме је Свевишњи сачувао. Можда је то била моја жеља да осветим браћу и оца. Можда љубав према моме народу. Али свеједно. Била сам активни учесник и борац са пушком у руци. И рањена сам била на Силосима и била на бродском и добојском ратишту, али и на свим другим гдје се борила моја јединица”.
Свугдје гдје је требало бранити земљу и свој народ, поносно ће, али и са сјетом на крају рећи Нада Којић.