Мало када је за живота Дмитар Болтић из села Перна код Босанске Крупе био срећан. Можда само онда када је другима помагао, када је у војску ишао и враћао се са одслужења и када је са својом Ђујом славио рођење два сина. Увијек га је зло пратило и увијек са њим борбу водио и муку мучио. У Другом свјетском рату, и то одмах на његовом почетку, у породици му убију сву мушку чељад. Усташе, а ко би у то вријеме и био други, поред многих других сељана, убијају му на кућном прагу оца Перу и његова три сина Марка, Јову и Бранка.
Потомци тадашњих убица, или, можда боље рећи, они који су били блиски тој идеји, настављају свој крвави пир и за вријеме посљедњег рата.
Крај рата, који је и у Крајини из загрљаја отимао најмилије, дочекан је у породици Болтић са црним марамама. Мајка и супруга Ђуја у том рату губи свога Дмитра, двојицу синова, тридесетдеветогодишњег Бранка, двије године млађег Гојка и зета Мирослава Ђукића, који јој је оженио кћерку Гордану.
Много прије несреће у БиХ, Ђуја са Дмитром бјежи у шуму. У кући, на Дмитровој дједовини, оставља све што је имала и стекла са својим вриједним супругом. Тих априлских дана 1992. године крили би се у шуми када су муслимански војници долазили, да би силазили у село када у њему злочинаца и нељуди није било. И све је то тако било док, једног дана, муслимани нису у засједи сачекали Болтиће и ухапсили их. Дмитра прво рањавају, а потом убијају на звјерски начин. И Ђују касније заробљавају и одводе у логор, који се налазио негдје у околини Цазина. Несрећну жену и још неке које су заробили размјењује Црвени крст тако да се она враћа на слободну територију и нади да зла више неће бити.
Али зло се ипак догодило. Зло које је слично оном које је снашло многе породице подгрмечког краја.
Ђујина два сина, Бранко и Гојко, одмах на почетку рата ступају у редове Једанаесте бригаде Другог крајишког корпуса Војске Републике Српске. Највећи дио рата Бранко и Гојко провели су на бихаћко-крупском ратишту. Извјесно вријеме, са својим комшијама, ратним друговима, провели су на првим борбеним линијама код Власенице и Горажда.
Приликом борби на крупском мостобрану, на локалитету Ћојлук, 27. фебруара 1995. године, гине Ђујин син Гојко. У исто вријеме када је мајка сузе лила сахрањујући сина Гојка, од рана задобијених на ратишту недалеко од Грмуше лијечи се и опоравља Ђујин други син Бранко. Брата и оца он је већ изгубио. Једва је чекао да поново дође међу своје ратне другове и да се бори за српску земљу и нејач, да се бори за гробове својих најмилијих… Бранко се, са поносом и срећом што ће бити са својим друговима, враћа у јединицу. Само два мјесеца касније и он је погинуо. Било је то 16. септембра 1995. године и то на дијелу крупског ратишта, недалеко од Арапуше.
“Једино што имам су гробови мојих најмилијих и унучад мојих синова. Да њих нема не знам како би то све пребољела. Сада тек видим како је другим мајкама чија дјеца нису била ожењена ни удата и која им нису оставила унучад, једину радост нама који смо остали живи”, каже несрећна старица Ђуја Болтић.