Октобар је 1995. Бања Лука, некад обавијена идилом ране јесени, сада суморна, са пуно неизвјесности. А добар дио њених сталних, привремених и пролазних грађана међусобно се запиткују: да ли се вратио са ратишта твој отац, син, брат, супруг…? Неријетки одговори, међутим, углавном су уобичајени: није.. чуо сам да је у заробљеништву… очекујем да се сваки час појави… не знам још ништа поуздано?!
То је било, а добрим дијелом је и данас, вријеме невјерице и небриге оних који би ту бригу требало бар да покажу. А видовите „Клеопатре“ и „Бранке“ масовно продају маглу и лажну наду.
Породице се почињу окупљати, сваким даном више и чешће, у и испред Дома војске (сада НС РС). Размјењују се информације, које су шаролике, највише полуистините или чак, потпуно нетачне. У одсутности тачних података о заробљеним – несталим, недостатку дијалога и разговора са надлежним институцијама у РС, породице су биле све увјереније да се морају чвршће организовати. Такво размишљање је постало једногласно, а касније се и потврдило као једини начином да се убрза тражење заробљених и несталих.
Напокон су Бранко, Свето, Недељко, Маринко, Боро, Душан, Милорад, Стево, Недељко и Биљана, Михајло, Добринка, Смиља, Пајо, Богданка, Јела,Милоје… и многи други из РС извршили све потребне припреме за сазивање оснивачке сједнице Скупштине Удружења.
Коначно, 18. децембра 1996. године у препуној великој сали Дома војске основано је Удружење породица заробљених бораца и несталих цивила РС и изабрало Извршни одбор: предсједник Бранко Панић (Бања Лука), потпредсједник Недељко Митровић (Бања Лука), те чланови Свето Никодиновић (Бања Лука), Милорад Зимоњић (Брчко), Смиља Митровић (Бијељина), Стево Мацура (Приједор), Боро Пеулић (Прњавор), Недељко Малешевић (Дервента), Драго Црнадак (Лакташи), Пајо Манојловић (Бања Лука), Милоја Тадић (Дрвар), Нико Тодоровић (Кључ), Душан Вујичић (Невесиње), Марко Лугоња (Купрес), Маринко Ћутковић (Бања Лука), Душан Готовац (Зворник) и Раде Бјелошевић (Добој). Изабраном руководству основаног удружења предстојале су огромне обавезе.
Ваљало је јавности и посебно институцијама у РС и БиХ, наметнути питање рјешавања судбине заробљених – несталих. Тада, колико је год било стрепње и слутње, нико није ни помислио да ће, и након десет и више година, питање несталих бити неријешено и без одговора. Нажалост, међу нама више нема многих наших сапатника и сабораца, нема Бранка Панића, Михајла Давидовића, Недељка и Биљане Малешевић, Милоја Тадића… њихово срце измучено и изморено једноставно није издржало, а да неки нису ни сазнали за судбину свог најмилијег.
Послије 45 година мира, у СФРЈ се запали ратни фитиљ. А посљедице рата у најочигледнијој и трагичној форми, сваким даном су се потврђивале смртовницама на фасадама, дрвећу… Све ћешће су се на гробљима чули тактови посмртних маршева војних и сличних оркестара, свештеници би пјевали цитате Библије, а представници јединица погинулих бораца читали уобичајене посмртне говоре, са, на крају, редовним: Нека му је вјечна слава и хвала. Све је пратио плач и гласни бол за погинулим сином, оцем, супругом… Породица је оплакивала ненадокнадив губитак. Убрзо се све завршавало, а на гробу остаје породица, тешко да се растане од хумке покривене вијенцима, букетима цвијећа и свијећама које догоријевају.
То је била збиља тих ратних година. Породице суочене са свим што прати поменуте трагедије, уочавају да једни другим требају помоћи. И, отуда су те потребе преточене у конкретне иницијативе и почеле су се породице самоорганизовати. Различита су била организациона рјешења, од града до града. Негдје је то била секција, другдје удружење … Али, углавном, у више градова, већ током 1992. године основана су удружења породица погинулих бораца у Приједору, Бањој Луци, Мркоњић Граду, Фочи, Добоју, Бијељини, Новом Граду, Власеници …
Потом, брзо се увидјело да је неопходна одређена статусна, материјална и друга питања регулисати законом и сличним актима. Активисти општинских удружења су схватили да, без међусобне координације и обједињавања, неће моћи бити уважени партнер са тадашњим институцијама власти. Тако су започете активности и договори на формирању удружења на републичком нивоу.
Иако, уз доста тешкоћа, прије свега финансијске природе, али и неразумијевања других, ентузијасти, прије свега, Чедо Вржина, Ранко Савић, Радојка Борић, Стеван Каповић, Душанка Самац, Вера Алвировић, Гавро Елез, Маринко Гајић, Радојка Лучић, Никола Дрљача, Андрија Кушљић, Вера Пијуновић, Љубинка Живановић, Ристо Буквић, Анка Станојчић, Стојан Новковић… успјешно су припремили све потребно да би у Добоју 12. јуна 1996. године била одржана оснивачка сједницаСкупштине Удружења породица погинулих бораца Републике Српске.
И, ево већ годинама, заједно са Удружењем породица заробљених бораца и несталих цивила (са којим су 1997. године створили јединствену Републичку организацију породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Републике Српске) дјелују са свим проблемима са којима се свакодневно сусрећу. Ако има и незадовољства, треба поставити питање: Шта је алтернатива и ко би могао непосредније и искреније исказати и рјешавати многа питања породица ожалошћених и уневољених? Из тих разлога, уз објективне и субјективне пропусте, поменута удружења су врло јасно и гласно истакла своје потребе, неправду и, прије свега, један период једини су доказивали међународној заједници о постојању жртава српског народа и злочинаца у редовима других народа у БиХ и бившој СФРЈ.